-Pi­še: Bo­ris De­žu­lo­vić

,,You tal­kin’ to me? You tal­kin’ to me?’’, za­čuo se od­ne­kud po­znat glas. ,,Then who the hell el­se are you tal­kin’ to? Well, I’m the only one he­re: who the fuck do you think you’re tal­king to?’
Vi­dje­lo se da je baš po­pi­zdio. ,,Me­ni go­vo­riš? Je l’ to me­ni go­vo­riš?’’, po­na­vljao je na en­gle­skom ljut kao aj­var. A ni­kad ni­je bi­lo do­bro kad je go­vo­rio na en­gle­skom. ,,Ko­me on­da dru­go­me go­vo­riš?’’, za­o­kru­žio je po­gle­dom oko se­be. ,,Je.iga, ja sam je­di­ni ov­dje: ko­me mi­sliš da go­vo­riš?’’
Ta­ko je, pri­ča se - baš kao Ro­bert de Ni­ro u onoj ne­za­bo­rav­noj sce­ni iz ,,Tak­si­ste’’ - Go­spo­din Sve­vi­šnji po­pi­zdio kad je ono pri­je dva­de­set pet go­di­na, 12. av­gu­sta 1992. na za­gre­bač­kom Tr­gu Sve­tog Mar­ka, pred­sjed­nik Ustav­nog su­da Ja­dran­ko Cr­nić či­tao ri­je­či pred­sjed­nič­ke za­kle­tve, ,,pri­se­žem svo­jom ča­šću da ću du­žnost pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske oba­vlja­ti sa­vje­sno i od­go­vor­no’’, a Fra­njo Tuđ­man s lep­tir kra­va­tom pod mr­kim li­cem po­na­vljao za njim ‘’…oba­vlja­ti sa­vje­sno i od­go­vor­no’’, pa ta­ko sve do kra­ja za­kle­tve – ‘’bla, bla, bla, da ću se dr­ža­ti Usta­va i za­ko­na i po­šti­va­ti prav­ni po­re­dak Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske’’ bla, bla, bla, ,,po­šti­va­ti prav­ni po­re­dak Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske’’ – na­kon če­ga je Tuđ­man iz či­sta mi­ra, gle­da­ju­ći pred­sjed­ni­ka Ustav­nog su­da rav­no u oči, hlad­no­krv­no do­dao: ,,Ta­ko mi Bog po­mo­gao.’’
Ta­ko mi Bog po­mo­gao?!
,,You tal­kin’ to me?’’, za­gr­mio je ta­da, ja­sno se ču­lo u di­rekt­nom pre­no­su na hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji, du­bo­ki glas od­o­zgo. ,,You tal­kin’ to me?’’ Us­ko­me­ša­lo se ča­sno mno­štvo na Mar­ko­vom tr­gu, slu­žbe­ni­ci pred­sjed­ni­ko­vog obez­bje­đe­nja isu­ka­li su sa­mo­kre­se, Ma­te La­u­šić ras­kri­lio man­til da pri­mi me­tak, a Tuđ­man vi­dlji­vo bli­jed gle­dao ka­ko Onaj go­re i da­lje pi­zdi: ,,Me­ni go­vo­riš? Ko­me on­da dru­go­me? Je.iga, ja sam je­di­ni ov­dje: ko­me mi­sliš da go­vo­riš?’’
In­ci­dent je ka­sni­je za­ta­škan, ne­će­te ga vi­dje­ti ni ču­ti na ar­hiv­skim snim­ci­ma hr­vat­ske te­le­vi­zi­je, svje­do­ci su ili mr­tvi, ili se ni­če­ga ne sje­ća­ju, a ci­je­la stvar iz­gla­đe­na je tek pet go­di­na ka­sni­je, pred slje­de­će pred­sjed­nič­ke iz­bo­re, kad su naj­pri­je pot­pi­sa­ni Va­ti­kan­ski ugo­vo­ri, a po­tom i iz­mje­ne Za­ko­na o iz­bo­ru pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke, ko­ji­ma je Tuđ­ma­no­va ču­ve­na im­pro­vi­zo­va­na re­pli­ka, ,,ta­ko mi Bog po­mo­gao’’ une­se­na u slu­žbe­ni tekst sve­ča­ne pred­sjed­nič­ke za­kle­tve.
Kad je, uosta­lom, na se­tu Skor­se­ze­o­vog ,,Tak­si­ste’’ Ro­bert de Ni­ro kao de­pre­siv­ni vi­jet­nam­ski ve­te­ran Trevis Bikl sni­mao po­zna­tu sce­nu pred ogle­da­lom, u sce­na­ri­ju Po­la Šre­de­ra pi­sa­lo je sa­mo ,,Tre­vis is­pro­ba­va oruž­je pred ogle­da­lom’’. Kult­na re­pli­ka ,,You tal­kin’ to me?’, ko­ju Tre­vis u toj sce­ni iz­go­va­ra ci­lja­ju­ći svo­jim smit&wesonom u ogle­da­lo – pri­pre­ma­ju­ći se, no­ta be­ne, za aten­tat na pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta - bi­la je u pot­pu­no­sti De Ni­ro­va im­pro­vi­za­ci­ja, smi­šlje­na na li­cu mje­sta, oda­kle se di­rekt­no kva­li­fi­ko­va­la u ur­ba­ni lek­si­kon dva­de­se­tog vi­je­ka, kao jed­na od naj­po­zna­ti­jih i naj­ci­ti­ra­ni­jih re­pli­ka u cje­lo­kup­noj po­vi­je­sti fil­ma.
,,You tal­kin’ to me?’, po­na­vljao je ka­sni­je, ci­ti­rao i pa­ra­fra­zi­rao ko god je sti­gao.
Na jed­nak na­čin, eto, i Tuđ­ma­no­va je fa­mo­zna re­pli­ka ušla u hr­vat­sku op­štu po­li­tič­ku kul­tu­ru: kao što Tre­vi­so­ve ,,you tal­kin’ to me?’’ ni­je bi­lo ni u Šre­de­ro­vom sce­na­ri­ju, ni u Skor­se­ze­o­voj pri­mi­sli, ta­ko ni Tuđ­ma­no­ve ,,so help me God!’’ ni­je bi­lo ni u Usta­vu, ni u za­ko­nu. Oda­kle mu, vrag će zna­ti. De Ni­ro je, re­ci­mo, svo­ju fa­mo­znu re­pli­ku po­ku­pio od Bru­sa Spring­sti­na.
A Fra­njo Tuđ­man je svo­ju valj­da po­ku­pio od Džor­dža Bu­ša, vi­djev­ši na jed­noj ina­u­gu­ra­ci­ji ka­ko je ame­rič­ki pred­sjed­nik na do­zi­va­nje pred­sjed­ni­ka Vr­hov­nog su­da SAD od­go­vo­rio ,,So help me God!’. Ve­če pred svo­ju ina­u­gu­ra­ci­ju, ka­žu, Tuđ­man je u ku­pa­ti­lu uvje­žba­vao tekst za­kle­tve, pa ner­vo­zno dr­že­ći de­snu ru­ku u va­zdu­hu, a li­je­vu na pri­mjer­ku Ara­li­či­nog ,,Za­da­ha ocva­le im­pe­ri­je’’ – ko­ju je uvi­jek dr­žao kraj ve-ce školj­ke – pred ogle­da­lom po­na­vljao: ,,Ta­ko mi Bog po­mo­gao!’ Sju­tra­dan, na Mar­ko­vom tr­gu, po­no­vio je to i pred pred­sjed­ni­kom Ustav­nog su­da, i osta­lo je, ka­ko se to obič­no ka­že, sa­vre­me­na hr­vat­ska po­vi­jest.
Tuđ­ma­no­vu ,,ta­ko mi Bog po­mo­gao’’ po­na­vljao je ka­sni­je, ci­ti­rao i pa­ra­fra­zi­rao ko god je sti­gao, na sva­koj ina­u­gu­ra­ci­ji u po­sled­njih dva­de­set pet go­di­na ne­ko bi pri­šao pred­sjed­ni­ku Ustav­nog su­da i pri­zvao ,,ta­ko mi Bog po­mo­gao’’... Jed­na­ko su slav­nu Tuđ­ma­no­vu re­pli­ku ko­pi­ra­li i ate­i­sta Sti­pe Me­sić, i ag­no­stik Ivo Jo­si­po­vić, i ča­sna se­stra Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić, a da se ni­ko od njih ni­kad ni­je za­pi­tao je li za­zi­va­nje Bož­je po­mo­ći u slu­žbe­noj za­kle­tvi pred­sjed­ni­ka jed­ne no­mi­nal­no se­ku­lar­ne dr­ža­ve u skla­du s nje­nim Usta­vom?
Umje­sto njih tro­je, za­pi­ta­la su se to tro­ji­ca ta­ko­zva­nih gra­đa­na, na­kon če­ga je su­di­ja­ma Ustav­nog su­da tre­ba­lo pu­nih osam go­di­na pri­je ne­go što su ovih da­na ko­nač­no za­klju­či­li ka­ko re­če­ni­ca ,,ta­ko mi Bog po­mo­gao’’ – na­rav­no – ni­je u ko­li­zi­ji s na­čel­nom se­ku­lar­no­šću Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. ,,Čin da­va­nja sve­ča­ne pri­se­ge iza­bra­no­ga pred­sjed­ni­ka’’, ka­že sed­mo­ro ustav­nih su­di­ja ko­ji su pot­pi­sa­la pre­su­du, ,,fak­tič­no je sa­mo sve­ča­ni ce­re­mo­ni­jal­ni akt u ko­jem iza­bra­ni pred­sjed­nik da­je oba­ve­zu­ju­će obe­ća­nje da će se pri­dr­ža­va­ti te po­što­va­ti od­red­be Usta­va i za­ko­na’’.
,,Sa­mo sve­ča­ni ce­re­mo­ni­jal­ni akt’’?! Za­što nam to ni­su od­mah re­kli? Mi, im­be­ci­li, za­kle­li bi se da se to Fra­njo Tuđ­man, hm, za­kleo. Ova­ko, nje­go­va kult­na im­pro­vi­zo­va­na sce­na sve­ča­ne za­kle­tve na Tr­gu Sve­tog Mar­ka – baš, uosta­lom, kao i De Ni­ro­va ,,you tal­kin’ to me?’’ – is­pa­la je ključ­na za ra­zu­mi­je­va­nje li­ka i ci­je­log fil­ma. U ci­je­loj isto­ri­ji ni­je, na­i­me, po­znat slu­čaj da je ne­ki iza­bra­ni vla­dar na ina­u­gu­ra­ci­ji – tek što je ob­ja­vio ,,da će se dr­ža­ti Usta­va i za­ko­na i po­šti­va­ti prav­ni po­re­dak Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske’’ – već u slje­de­ćoj re­če­ni­ci kri­vo­tvo­rio tekst, pa ta­ko od­mah, u sa­moj za­kle­tvi, sve­ča­no pre­kr­šio i Ustav i za­kon i prav­ni po­re­dak.
To što je Tuđ­ma­no­va po­zna­ta pro­tiv­za­ko­ni­ta i pro­tiv­u­stav­na re­pli­ka ka­sni­je ušla u za­kon, a sa­da i bla­go­slo­vlje­na pre­su­dom Ustav­nog su­da, ob­ja­šnja­va – re­koh – ci­je­li film. Sve što su ota­da do da­nas Tuđ­man i nje­go­vi drum­ski raz­boj­ni­ci na­pra­vi­li pro­tiv za­ko­na i Usta­va, ,,ta­ko im Bog po­mo­gao’’ – a bo­ga­mi im je i po­mo­gao – ka­sni­je je ušlo u za­ko­ne i bla­go­slo­vlje­no pre­su­dom Ustav­nog su­da.
Ni­je li ono, re­ci­mo, isti Ustav­ni sud pri­je par go­di­na Ivu Sa­na­de­ra oslo­bo­dio rat­no­pro­fi­ter­ske kri­vi­ce, za­klju­čiv­ši ka­ko su iz­mi­je­nje­ne ustav­ne od­red­be o ne­za­sta­ri­je­va­nju rat­nog pro­fi­ter­stva – za raz­li­ku, eto, od Tuđ­ma­no­ve raz­boj­nič­ke in­ter­ven­ci­je u sam ustav­ni ka­rak­ter dr­ža­ve – pro­tiv­u­stav­ne? Ni­je li, naj­zad, sve­ga de­se­tak da­na pri­je pre­su­de o ustav­no­sti bož­je po­mo­ći, ustav­nu za­sta­ru rat­nog pro­fi­ta prak­tič­ki po­tvr­dio i Vr­hov­ni sud, u vi­še od dva­de­set go­di­na pra­sta­rom slu­ča­ju ne­ka­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka bo­san­sko­her­ce­go­vač­kog HDZ-a An­te Je­la­vi­ća, ko­ji je ono­mad kao po­moć­nik mi­ni­stra ob­ra­ne Hr­vat­ske Re­pu­bli­ke Her­ceg-Bo­sne – Bog mu po­mo­gao – nov­cem hr­vat­skih po­re­skih ob­ve­zni­ka ku­pio stan u Spli­tu Ivi­ci Ra­ji­ću, uz­gred bu­di re­če­no, osu­đe­nom rat­nom zlo­čin­cu?
Bi­lo se, mo­glo se. Mo­gao je, li­je­po nam je prav­nič­ki ob­ja­šnje­no, i Sa­na­der, mo­gao je i Je­la­vić, mo­gla je ci­je­la ban­da drum­skih raz­boj­ni­ka što je onih he­roj­skih da­na uja­ha­la na Mar­kov trg. Mo­gao je ta­ko Fra­njo Tuđ­man – što se ti­če sed­mo­ri­ce ve­li­čan­stve­nih iz Ustav­nog su­da - u tekst za­kle­tve do­da­ti bi­lo šta, mo­gao je po­put Šel­do­na Ku­pe­ra na kra­ju za­kle­tve do­da­ti ,,Ba­zin­ga!’’, ili eg­zal­ti­ra­no uz­vik­nu­ti ,,Bo­že, Bo­že, za­što si me po­sta­vio?’’.
wwwbu­ka.com